Majci Ani Mihaljici su nedavno vraćena deca, posle četiri meseca nakon što su ih izvršioci iz Centra za socijalni rad (CSR) u Novom Sadu, uz podršku policije, oteli od majke! Ovim činom je višestruko prekršen Porodični zakon (Čl. 2, 5.2, 7.3, 60, 63, 65, 69, 91). Bog zna šta su deca Mihailo, Gavrilo i Rafailo preživela od momenta kada su oteta iz svoje porodice i kakve će to posledice ostaviti na živote dece? Da li će počinioci ovog zlodela biti privedeni licu pravde? U Srbiji je već isuviše dugo praksa da lica koja vrše javne funkcije ne snose nikakvu odgovornost za učinjenu štetu.
Pomenuta otmica dece je samo jedan zlehudi primer jadne nam sadašnjice u porobljenoj Srbiji gde se deca otimaju od roditelja. Ono što je ovde važno je to da je vapaj majke odjeknuo u javnosti, te je narod majku podržao i tako joj CSR vratio decu. Iznad i pre svega je pitanje: Čija su naša deca? Naša su! Nasuprot i uprkos insinuaciji Jelene Zorić (JZ), direktorke CSR u NS da naša deca nisu naša deca. Ako to ovoj gospođi i drugim odgovornima nije jasno, to za narod jeste crvena linija. Prema tvrdnjama koje je iznela Ana Pejić, komisija za borbu protiv korupcije je tražila razrešenje JZ sa te funkcije, ali se ona izborila da ostane. Zorić ima na svom imenu registrovano udruženje pod nazivom “Snaga Porodice”. Pošto su njeni poslovi slični poslovima CSR, to onda dođe kao privatni CSR. Deklarativno, uz parolu “budimo veseli”, ovo udruženje navodno poštuje dečija prava, koja Pejić navodi u videu. Kakvo licemerstvo! Dete je veselo i srećno kada je sa majkom i gde su sva ta prava kada ga otmu od majke i daju na usvajanje strancima? Gospođa JZ je u sukobu interesa. Otkud njoj deca za privatni “posao”? Sa kojim klijentima radi? Kakve veze ima Pokrajina sa njenim privatnim CSR?
Šta ćemo sa brojnim drugim slučajevima otimanja dece iz porodica u Srbiji? To su sve zločini protiv čovečnosti. Iz niza slučajeva je jasno da vlastodršci znaju sve, ali i to da štite ljude koji su u dubokom kriminalu. Kao razlog za otimanje dece se najčešće navodi siromaštvo u porodici. Tu se praksa kosi sa zdravim razumom. Umesto da se takvim porodicama pruži materijalna i ljudska pomoć, deca se uobičajeno otmu od roditelja, za pare izmeste u hraniteljsku porodicu, a zatim prodaju stranim usvojiteljima. Razlozi takođe mogu biti i osveta pojedincu zbog politike, kao što je slučaj prof. dr Mile Alečković, odnosno i verske prirode u slučaju Ane Mihaljice. Pre svega, zagovornici tzv. novog svetskog poretka imaju za cilj da unište porodicu, religiju i nacionalnu državu. Naročito Amerika, Nemačka i Vatikan žele da unište Pravoslavlje.
Kako smo stigli dovde? Deca se od nas izvoze od posle Drugog svetskog rata do danas. Gde su nestalih stotine hiljada beba (isti gore pomenuti video)? U poslednje vreme je u porastu broj izmeštanja dece van bioloških porodica. Ovih dana se navršava četvrt veka od kad je NATO pakt predvođen SAD pogazio međunarodno pravo i “milosrdno” bombardovao suverenu SRJ. Pomenuću samo 50.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, zbog ćega je Srbija sada prva zemlja Evrope po broju obolelih od malignih bolesti. Bombardovali su nas 78 dana. Porušili su nam rafinerije, mostove, velika preduzeća, sve što je moglo ovoj zemlji da posluži u ekonomskom napretku. Time nas je taj zapad bacio više decenija unazad. U nekim oblastima je trajno zatrovana životna sredina; SAD su otele deo naše zemlje i okupirale nas. Naučili su da se Srbija ne može pokoriti ratom. Okupator nam zatim uvodi anglosaksonski maligni uticaj. Mi stoga teško da imamo perspektivu kuda idemo. Onda nije čudo da se kod nas prave sporazumi sa zastupnicima Klausa Švaba o eksperimentima nad ljudima; podiže BIO4 kampus, te da se razvija veštačka inteligencija. Sada ubrzano čine sve da nam oduzmu KiM. Srbiji se stalno nameću ucene. Pokušaće ponovo da okupe sve evropske zemlje protiv nas, da izazovu nemire na KiM i u susednim zemljama. Posle svega, ne smemo da zaboravimo da krivica ratnog zločina ne zastareva. Država Srbija mora da bude ozbiljna u svom zahtevu za obeštećenja pošto je NATO nad Srbijom napravio ekocid.
Državne institucije ovaj narod plaća, a one su otete od nas i rade u korist neprijatelja. Sada se otmice dece dešavaju ubrzano. Govori se o kvotama za izvoz dece (1000 godišnje). Od 2014. to ide preko agencija. Tako je moguće je da stranci već za nekoliko dana u Srbiji usvoje dete. Zašto mi dajemo decu? Deca su za institucije postala roba koja se prodaje. Trgovina decom je unosan “posao”. To je dakle “državni posao” pri kome se uz zloupotrebu policije sprovodi terorizam nad građanima Srbije. Državne institucije nemaju uvid u to šta se dalje događa sa decom koja su data na međunarodno usvajanje. Deca će izgubiti identitet i nestati sa pozornice sveta. Gde idu naša deca? Da li idu kod pedofila, satanista, za organe? Država o tome ne vodi računa.
Usvojenje se odvija po sramnim ugovorima sa sedam stranih kompanija koje je 2019. u ime Srbije potpisao tadašnji ministar za rad i socijalna pitanja Zoran Đorđević, kao i ugovorom iz 2014 koji je potpisao ministar Jovan Krkobabić. Ako se setimo da je isti ministar Đorđević potpisao i Marakeški sporazum (2018, Skupština ratifikovala 2019), prema kome Srbija do 2025. prima oko 40.000 migranata godišnje, to je jasno da je Srbija i ovim putem demografski ugrožena.
Otimanjem i prodajom naše dece, ne samo da se pogoršava demografsko stanje, već se urušava i nacionalna bezbednost. Od 1996. godine se u Srbiji beleži negativni prirodni priraštaj, a rapidno posle 2016. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, samo za poslednje 2 godine, gubimo oko trećinu stanovnika godišnje: tako je 2022. godine bilo 62250 živorođenih beba, dok je broj umrlih bio 110.839 (2023. god. je bilo 60.813 živorođenih, a 97.098 umrlih). Po stopi smrtnosti, prema podacima CIA-e iz 2023. od 226 zemalja, Srbija je na 2. mestu (posle Litvanije).
Prema tome, nestajemo kao narod na mnoge načine. Ovo što se dešava nad nama je genocid. Jasno je da zapadni svet za Srbe želi nestanak. Sa druge strane, šta mi činimo da bismo zaustavili moralni sunovrat i biološki opstanak?
Postupkom otimanja dece iz porodice se u pogledu prava majke i dece krši Porodični zakon kojim porodica uživa posebnu zaštitu države i poštovanje porodičnog života. Za početak, neophodno je da se pod HITNO izmeni Član 103 Zakona tako da strani državljanin NE može da usvoji naše dete. Time će se ukinuti i pravo ministra da u tome bude iznad Zakona. Smanjiće se mogućnost manipulacija CSR uvođenjem civilne kontrole, a time ukinuti i mogućnost da CSR bude stariji od suda као i mogućnost da radi van interesa deteta. Time gospođe iz CSR neće moći da imaju svoje privatne CSR i agencije za izvoz naše dece i da ih pride država finansira. CSR u Srbiji ima 141, a za sada je njihov rad nedovoljno kontrolisan. Na taj način će da bude ukinuta montruozna praksa otimanja dece od roditelja. Predstoji nam bitka za decu kako bi naša deca postojala i opstajala u Srbiji. Kako nam je zaveštao patrijarh Pavle: “Bog će pomoći ako ima kome”.
Dr Milica Tomašević, RAS, Akademija za biološki i duhovni opstanak Srpskog naroda